Mp3 On meni nema Bosne - Download >>OVDJE>>

Kompletan tekst Legende Josipa Pejakovica "On meni nema Bosne" mozete procitati ispod ovoga videa.

Dim lights

Ništa mi drugo ljudi u životu nisu govorili nego samo - šuti, šuti, šuti i šuti. A ja neću da šutim! Kako i ne bi. Odem neki dan u preduzeće - Imal posla? Nema! Oćel bit? Kaže - Možda! Pa kad da dođem? Dođi sutra. Dođem sutra. Imal posla? Nema! Oćel bit? Kaže - Možda! Pa kad da dođem? Dođi sutra. E ne dođem im ja sutra. Dođem preksutra. Imal posla? Nema! Reko - Dobro je. Dobro je. Kaže on - Biće bolje. Oće reko kad meni nokat naraste tamo đe nikad nije rasto. Oće, oće.
Dođem kući. Mislim se šta ću i kako ću, i odlučim - Njemačka! Ma idem i ja u tu Njemačku da vidim i ja tu Njemačku da joj njemačku. Izvadim oni pasoš i vizu, ižljubim se sa ženom i sa sinovma i razgulim u Kugensave.

Najpošljem sam došo na onu voznu štaciju u Zagreb. Pitam ja onog s crvenom kapom jel ovo voz za Kugensave? Kaže on kakav Kugensave, koja je to republika? Kakva reko republika - Njemačka! Kaže - Izvadi prvo kartu za Frankfurt! Ama ljudi moji, znoj me ladan šest puta oblio, dok me onaj iza one šube od blagajne razumio dokle ću i kako se zove oni grad. Kako i ne bi. Stanem ja u oni red. Petnest ljudi idu pridamnom. Dođo do one šube, zaboravi kako se zove oni grad dokle treba da idem. Pita onaj - Dokle? Reko - Čekaj! Kaže - Nema čekaj! Sjet se ja Frankfurt, al izguraše me iz reda ne mereš se vratit. Na onu se šubu navalio jean debo čoek, zavuko glavu u šubu. Ne vadi glave, ćaća ga njegov zakarto, već me samo odgurnu s onom svojom šapom. Odbij! Odbij kaže, bio si na redu. Sad odbij kad nemaš soli u glavi.

Stanem ja opet u oni red, ponavljam u sebi Frankfurt, Frankfurt. Glava mi volkačka došla, Frankfurt, Frankfurt. Onaj pita - Dokle? Ja ko iz topa reko - Frankfurt! Eee, kaže, druže izvini, nije na ovoj blagajni nego na onoj do mene. Pa što mi reko maloprije nisi kazo. Đe ću ti kaže kazat, kad nisi znao đe ćeš. A jes, nije ni on kriv što sam ja vaki.
Stanem ja u oni drugi red. Ne bi velik red. Izvadim onu kartu. Pita me oni s onom kapom - Đe ćeš? Idem reko na voz. Đe ćeš kaže božji čoeče. Ima dva i po sata do polaska. Reko, bolje da ja njega čekam, on mene neće sigurno. Pusti ti mene gore. Pusti on mene gore.
Popnem se ja na oni voz, spuštim oni prozor, stavim onu torbicu između noga. Kad oni me jean žuti kucnu po ramenu. Ha, šta je reko? Oš kaže kupit jean dobar sat? Ne treba reko, hvala ti ko bratu, znam ja dobro kolko je meni sati. Uzmi ga kaže, dobar. Neć ga da je zlatan. Jest kaže pozlaćen. Gledam ja oni sat, a on žut da izvineš ko i on. A ne gleda u me, već samo zvjera okolo oćel odnekud banut milicija. Ma reko, ne dosađuj mi božji čoeče, svezaću ti miliciju za vrat. Šta milicija? Šta milicija, pa krenu sa onim svojim rukama prema mom vratu. A ja, uftim mu ruke, pa steži, pa steži, pa steži dok se nije zajampurio, kad anam on se trže. Dobro je kaže, jači si! Dobro je jači si! Ispade mu oni sat iz ruka on uteče. Tako ti reko treba. Tako treba kad diraš u Salčina u ove njegove ruke, njegove jade. Ama ima u njima snage, vazda je bilo je. Niko se sa mnom nije mogo pozdravit, a da nije drekno. Oni koji se jednom pozdraviše, nikad im to više na pamet ne pade, drugi put samo mašu u znak pozdrava. Veli, jednom stego, neš više nikad! A meni drago.

Uzmem ti ja onu torbicu, reko najpošljem ćemo i krenut. Uđem u oni jean kupe. Tamo sjedi jedna žemska, neka druga žemska, neka treća žemska, neki čoek čita novine ne vidim mu lica. Ja torbicu. Izvadim ižnje pitu. Zamotala mi žena u novinu, da se najde za puta. Razmota ti ja onu pitu, gledam ja, skupila se ona ko rahmetli sramota. Prešla slova sa novina na nju, ko da je neko štampo za prodavat po cesti. Gledam ja onu pitu, poče uzdrigivat. Reko, nije ni pita pita kad ide u Kugensave. Ter ti ja onu pitu, haj preko onog čovjeka zafijari je kroz prozor. Al jes i onaj voz ide ko da ga ćera na stotne konja. Dunu vjetar, ter ti se ona pita jope vrati u kupe, pa haj onoga čoeka po sred čela. Odbi se nako masna ištampata onoj ženskoj u krilo. Frcnu je on, frcnu žemska - Ma šta radiš čoeče?! Reko, viđaj pite, oće i ona u Kugensave. Kad malo bolje pogleda, onaj čoek što čita novine, to naj žuti što mi šćede dat oni sat. Evo reko ovo si zaboravio. Eto ti ga džaba kaže, kad se vako lijepo ismijasmo. Neka, nosi ti to svojoj materi. Nosi od mene! Ne treba meni ništa džaba.
Vratim sa ja u onu stolicu, a ljudi moji ona topla i mehka ko dobar krevet. Ne prođe ti malo, ja i zaspa.

Kad probudio se, smračilo se. Niđe nikoga ni onog žutog, ni žemskih. Torbica na svom mjestu, reko, dobro je. Siđem ja, kad ugleda kuću. Nikad je veću u životu nisam vidio, a na njoj piše velkim slovima - Frankfurt. Niđe nikoga samo oni što odadiru po kotačma od voza. Reko da pitam onog jednog jel ovo Frankfurt? Kaže - Ja, Frankfurt am majn. Šta reko banu? Frankfurt am majn! I tako sam ja mogo sa njim do zore, ja njemu am-am, on meni maj-majn. Ma pusti ga, možda je i blentav, da ja pitam ovog drugog. Kaže ovi jope Frankfurt am majn! Ma reko nema... Ja, ja, Frankfurt am majn! Šta ću reko mati moja mila, niko me ne razumi i šta da radim?

Zaboravi kazat. Samo što sam ja prišo do ovog jednog, a stalno neki čovo s brkovma za mnom. Kako ja od jednog do drugog, stalno on opet za mnom. Gledam ja njega, gleda on mene. Ase ni on ne zna kako se zove ovi grad pa oće da pita. Samo što ja to i pomisli, on se lati za džep, cigare ima, šibice nema. Priđe mi i lijepo me ponaški upita - Imaš li šibicu? A mene sunce obasja. Reko imam brate moj rođeni u tuđini, što mi se prije ne javi. Pa kaže sto me nisi pito ja bi ti reko. Pa šta mu je ono majn-majn? Pa ovo ti je kaže grad, nalazi se na rijeci Majni, pa na švapskom Frankfurt am Majn na našem Frankfurt na Majni. A reko šta čoek neće na brzinu naučit. Jee, ha ljudi moji. Đe ćeš, ha? Đe ćeš, pita on mene. Reko idem tražit posla. Zovno me oni čoek ić radit kod njega. Ma ne valja tamo, ostani ovdje. Biće posla. Kakvog posla? Ma biće posla, nije tica, neće uteć.

Odaklem si ti, pita on mene. Reko iz Bosne. Kakve Bosne? Kaže on - nema nikakve Bosne. Reko ja sam je ostavio zdravu i čitavu, ase joj se nešto strefilo ter tako govoriš. Kaže on ništa se njoj nije strefilo, ne može se ništa strefiti onome koga nema. Ma reko jel ovo oni element? Jel ovo oni element, pas mu mater posratu! Ja adresar, na zadnjoj stranici karta Jugoslavije, reko jel viđaš ovo u sredini. Reko, to ti je Bosna i Hercegovina! Vazda je tu bila, i vazda će tu i ostat! Znaš šta on meni kaže? Znaš šta on meni kaže? Šta ti tu kaže meni Bosna i Hercegovina nea toga kod nas. A šta kod vas ima? Znaš ti kaže šta ima. Pa šta ima? Znaš ti kaže šta ima, samo se praviš budala. Ma rek... M-ma ja bi njega sad smustafio. Ne znam kolko je, al zamarem zažagaću ga među rogove pa šta bilo. Ja zamahnu, a oni željezničar - Đesi kaže božji čoče ode ti voz za Kugensave, reko neka! Svi su meni vozovi otišli, samo mi još jedan fali, da se u Bosnu vratim i živu glavu donesem. Pita on mene šta bi, ja njemu tako i tako. Kaže, šuti dobro si prošo. Ma šta si se reko i ti ukukuruzio pa i ti - šuti! Ništa mi drugo ljudi u životu nisu govorili nego samo - šuti! Neću da šutim! On meni nema Bosne i Hercegovine, a ja da šutim! Ma neću taman me čuli oni koji su ga nacrtali na me. Ovaj se vas pošo trest.

Izvadim ja onu kartu i jope u Zagreb. Al nisam se više preznojavo tražeć karte za Bosne. Prva šuba - prva karta. Sjednem na oni tobus, ama ljudi moji meni srce volkačko. Oće da izleti iz ovi moije prsa. Ama šta je - Bosna se moja približava, moja najrođenija. U sred nje ljubim ko mater koju nikad nisam zapamtio - e tako je ljubim. A pukla Bosna, sva zelena i čista ko potok oni bistri u planini. Gledam ja ovu ljepotu mislim se, đe si čovo s brkovma da viđaš ovo. Ama sama bi te tako progutala u se i poždrala, e taka ti je Bosna! Dođem kući. Pita me žena - Što se vrati, crni Salčine? On meni nema Bosne? On meni nema Bosne? Ama ima Bosne, ima i mene u Bosni i biće vala posla i za mene jednog dana vakog kaki sam.

Josip Pejaković